04.aprila 2025. se navršava 30 godina od smrti Zorana Miščevića, jednog od pionira jugoslovenskog rokenrola. Tim povodom blog EX YU FOREVER donosi prigodan tekst šabačkog rokera ŽIVKA IVKOVIĆA pod nazivom...
Приказивање постова са ознаком Zoran Miščević. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Zoran Miščević. Прикажи све постове
понедељак, 7. април 2025.
Zoran Miščević (1945-1995)
04.aprila 2025. se navršava 30 godina od smrti Zorana Miščevića, jednog od pionira jugoslovenskog rokenrola. 
петак, 3. април 2015.
Sećanje na Zorana Miščevića (1995 - 2015)
POSVEĆENO ZORANU MIŠČEVIĆU
(04.04 1995. – 04.04.2015)
Kako krenuti, napisati odgovarajuće prisećanje na Zorana Miščevića, trema i dilema, odustati, smišljao sam i prevagnulo je ono, ne verujem da će se njegovi Beograđani setiti da je 04. aprila dvadesetogdišnjica od njegove smrti (i sedamdeset godina od rođenja), te tako ovaj ne bi smeo nikako izostati. Nisu se setili ni petnaestogodišnjice (opravdana sumnja se, evo, javlja i na dvadesetogodišnjicu ), niti jednom rečenicom se nisu osvrnuli na najsjajniju i nikada ugaslu zvezdu iz jugoslovenskog rok sazveždja! Ono, ne mari, zato smo tu mi koji nikada nećemo zaboraviti njega i njegove Siluete! Doduše, ne sedimo u Skupštini grada, ne donosimo odluke od značaja i manje važne, pa ni one vezane za nazive ulica, mada to vređa jer po manje važnima imenovaše pojedine, a takva jedna vezana za Miščevića je izostala.
Who knows, preminuo je u vreme Slobine vladavine, i, to mu, sasvim uzimaju za zlo. Uvoznici i lobisti anarhije, tiranije i kvazikulture te klirik orijentisani usko , i dalje likuju, rokenrol scenu pokušavaju ugasiti pošto-poto , jer , bunt se mora kontrolisati , marginalizovati barem, i plaše se tog, a tek stasale klince rokenrol kao kreativni impuls gotovo da i ne zanima. Rokenrol se tako , posmatra kao praistorija , vreme komunizma što je jednako smišljenom zaboravu.Tako da novi nju primitivz pevači i zevačice preferiraju golotinju koja dominira kliropolit utemeljenim uredjivačkim kolegijumima. Ne znaju takvi da je Zoran Miščević beskompromisno i do poslednjeg daha , prkoseći nepisanim zakonima , ostao na stejdžu sve do svoje smrti (04. april 1995. godine). Lider, predvodonik svega avangardnog, kako u rokenrolu tako i oko njega se nije predavao. Naprotiv, istrajavao je , i ko zna dokle bi tako da ga smrt nije prekinula. Poslednji u karijeri nastup sa njegovim Siluetama u Paraćinu svakako je pokazao svu njegovu vitalnost, snagu i povrh svega ljubav vezanu za rokenrol! Miščević se nije prilagođavao ovom ili onom muzičkom pravcu, startom šezdesetih je krenuo u životnu rokenrol avanturu i ostao dosledan , menjali su se ostali članovi grupe, ali , ne i on , on bez kog bi stranice Yu rock enciklopedije bile mnogo, mnogo siromašnije . Danas, kada se osvrnemo i pogledamo koliko je on bitan za eks Yu scenu , te da je gotovo u potpunosti zaboravljen, neoprostivo je ! Izbeći ću i razna poredjenja , te on je u ravni sa ovim ili onim svetskim , čovek je bio ispred svog vremena i slična jer , istina je samo jedna i glasi: Otvorio je (ne samo odškrinuo) vrata percepcije svima koji su verovali u rokenrol i kao takav ostaje neponovljiv!
Otišao je u legendu koja će živeti sa nama koji su se divili Siluetama, barem toliko dugo ! U nedavno objavljenoj knjizi o grupi Bijelo dugme, autor naglašava koliko je bio iznenađen činjenicom da su Siluete ( na Stadionu JNA 1977. godine ) gromoglasno i ovacijama dočekane i pozdravljene ! I ponoviću : "Kad su bile Siluete, Dugmići su bili malo dete"!
Nedavno sam putem telefona porazgovarao sa najstarijim eks-Yu rokenrolerom Brankom Marušićem Čuturom (eks Duo Kosovac, 3+1, Alasi , Džentlmeni , Dah...), i čovek o Miščeviću jednostavno kaže: "Bio je čudo za mene , čoveka iz iste, rokenrol branše , čudo i za vas koji ste slušali i poštovali Siluete , a tek za one koji nisu toliko preferirali tu muziku!"
Marušić je i napisao nekoliko prepeva za Siluete(Živim sam, Noć za ljubav, Keti, Dosadan dan...), ali se odlično seća i tužnog 04. aprila te 1995. godine kada je sahranjen, a što ću i citirati:
"Zoran mi je bio veoma blizak , generacijski , ali još više po tome jer je pevao moje tekstove a i ja sam pevao na nj. pločama i svirao gitaru. Sa strane postavljeno ozvučenje, 500 možda 1.000 wati. Prvo govori Kašanin, dobro, bilo šta da kaže, uklapa se, predsednik skupštine grada je , u redu. Potom tekst-telegram Dejana Dunjića (eks Siluete sa mestom prebivališta u Londonu), i mislim da Bob Dilan , koga smatram za pisca, ili Dženis Džoplin u svojim songovima ne bi mogli tako da pogode sadržaj. To je bilo tako napisano, strašno napisano. I pomislih da je tu kraj, ali kad počeše , razbiše , razvodniše , pa jedan pa drugi , meni je došlo da , nisam mogao da verujem koliko ljudi nemaju mere , nemaju ničega! Odjednom , u sred svega toga , iz onih 1.000 vati, grunuše iz sve snage Stounsi (Tell Me). Moji su tu sahranjeni, prababa, baba, otac , majka i to je jedna vrsta emocije, a mislio sam i jedina. Sada najednom – igranka! Onda shvatim: da, tako se sahranjuje roker. I pomislim: vidi ga, uradio je to pre mene. Okrenem se da vidim gde su ti mlađi, da vide sve to. Međutim, nema ih ! Mislim na one, Bora, Bajaga, ta generacija, ako je to rokenrol! Ne, nema ih! Onda onako gnevan, sve što mi se desilo, ponovo mi se desilo u tom jednom satu tamo, napišem dan kasnije:
Nedavno sam putem telefona porazgovarao sa najstarijim eks-Yu rokenrolerom Brankom Marušićem Čuturom (eks Duo Kosovac, 3+1, Alasi , Džentlmeni , Dah...), i čovek o Miščeviću jednostavno kaže: "Bio je čudo za mene , čoveka iz iste, rokenrol branše , čudo i za vas koji ste slušali i poštovali Siluete , a tek za one koji nisu toliko preferirali tu muziku!"
Marušić je i napisao nekoliko prepeva za Siluete(Živim sam, Noć za ljubav, Keti, Dosadan dan...), ali se odlično seća i tužnog 04. aprila te 1995. godine kada je sahranjen, a što ću i citirati:
"Zoran mi je bio veoma blizak , generacijski , ali još više po tome jer je pevao moje tekstove a i ja sam pevao na nj. pločama i svirao gitaru. Sa strane postavljeno ozvučenje, 500 možda 1.000 wati. Prvo govori Kašanin, dobro, bilo šta da kaže, uklapa se, predsednik skupštine grada je , u redu. Potom tekst-telegram Dejana Dunjića (eks Siluete sa mestom prebivališta u Londonu), i mislim da Bob Dilan , koga smatram za pisca, ili Dženis Džoplin u svojim songovima ne bi mogli tako da pogode sadržaj. To je bilo tako napisano, strašno napisano. I pomislih da je tu kraj, ali kad počeše , razbiše , razvodniše , pa jedan pa drugi , meni je došlo da , nisam mogao da verujem koliko ljudi nemaju mere , nemaju ničega! Odjednom , u sred svega toga , iz onih 1.000 vati, grunuše iz sve snage Stounsi (Tell Me). Moji su tu sahranjeni, prababa, baba, otac , majka i to je jedna vrsta emocije, a mislio sam i jedina. Sada najednom – igranka! Onda shvatim: da, tako se sahranjuje roker. I pomislim: vidi ga, uradio je to pre mene. Okrenem se da vidim gde su ti mlađi, da vide sve to. Međutim, nema ih ! Mislim na one, Bora, Bajaga, ta generacija, ako je to rokenrol! Ne, nema ih! Onda onako gnevan, sve što mi se desilo, ponovo mi se desilo u tom jednom satu tamo, napišem dan kasnije:
Ej, rokeri mladi
Ne videh vas puno na zadnjoj paradi
Kad se cepa deo roka
I zauvek hladi.
Čak su i Stounsi došli do nj. groba
Možda vas je sprečila ta još jedan proba
A morali ste doći u taj zadnji čas
On je bio ime za sve nas... I vas!
Nisam mogao da izdržim, ali nemoj da neko briše to što je on uradio! Nemoj da dira, ako si pošten prema sebi i prema rokenrolu, prema njemu i ne moraš: onda ne možeš da kažeš da je bio prvi u nekim stvarima, ali i da je bio najveći u nekim stvarima.
On je odradio posao za sve. Mogu da pišu, mogu da pričaju, ali ne mogu to da ponište niti da promene?! (iz knjige Fatalni ringišpil cenjenog Aleksandra Saše Žikića). Na stari, gotovo izraubovani singl sa naslovnom Ponoćni voz iz 1977. godine sam potpuno zaboravio, tek , odložih Žikićev Fatalni ringišpil, podigoh lift i poravnah iglu sa startom iste, još jedanputa Siluete! Boney M su istu stvar naslovile sa Gotta Go Home (januar 1979. godine ) i napravile svetski hit!
U Šapcu, 15. marta 2015. godine
Autor teksta: Živko Ivković
уторак, 27. март 2012.
SILUETE NA PRVOM MESTU
4. aprila 2012. god. navršiće se sedamnaest godina od smrti Zorana Miščevića, jednog od pionira jugoslovenskog rokenrola.EX YU FOREVER Vas ovim kratkim tekstom iz Večernjih Novosti podseća na VIS Siluete i njihovog frontmena Zorana Miščevića.
Link za ceo tekst:
понедељак, 29. март 2010.
Zvezda koja će večno sjati
Od polovine devedesetih (preciznije 04.04. 1995. godine) ugasila se najsjajnija zvezda u jugoslovenskom rok sazvežđu. U pedesetoj godini svog izuzetno burnog življenja umro je ZORAN MIŠČEVIĆ (rođen 17. septembra 1945.), vokalni solista i basista na početku karijere VIS-a SILUETE! Prvi rok šoumen u nas, krenuo je sa javnim nastupima startom šezdesetih, a SILUETE beleže prvi nastup 1961. godine u "Domu sindikata" na koncertu Đorđa Marjanovića. Nema dileme da je uz B.M. Čuturu, Miščević jedini izvorni rokenrol singer. Miščevićeva duga, zlata boje, kosa je rezultirala masovnom histerijom devojaka tog vremena, vremena u kom se nije blakonaklono gledalo na takve, ali zlatni pramenovi njegove kose su i danas sinonim za rok zvezdu u vremenu pionirskom. Upustiti se u profesionalne rok vode tada (pre gotovo pola veka) su i mogle samo harizmatične ličnosti poput Miščevića. U Engleskoj tog vremena su ludovali za članovima sastava Bitls, Roling Stouns, Enimals, čupale su devojke kose, vriskale i plakale. U Jugoslaviji se to isto događalo, Ali na koncertima Zorana Miščevića i Silueta. Širom "lijepe Juge" organizatori su bili na mukama, u smislu normalnog privođenja kraja njihovih koncerata.
Siluete nakon svirke u "Domu sindikata" odlaze na Jadran, i tamo nastupaju po letovalištima. Po povratku u Beograd, Simjanović prelazi u Elipse, a Miščević, Plesničar, Gluščević i Mihailović formiraju sastav Lutalice (pobednici Gitarijade 1964. g. na Sajmištu).
Od 1964. godine Miščević je ponovo u Siluetama, u nama najpoznatijem sastavu: Ljuba Đorđević, Dejan Dunjić, Kraka Petrović i Boban Todorović.
Svirali su svuda po gradu, Dom kulture Vuk Karadžić, Taš kafe, Euridika, Dansing sala Doma omladine, Gradski podrum... Potom se grupa cepa na dva dela. Sovilj formira svoje Siluete, a na drugoj strani je ostao Miščević sa svojim. Doslovno su svojim nastupima šokirali ondašnju javnost, novine beleže da takvih nastupa nikada nije bilo na našim prostorima. Ustanovljavaju sasvim nove standarde kada su u pitanju scenski nastupi jednog rok sastava.
Potkraj šezdesetih u, tada najpopularnijoj emisiji "Veče uz radio", voditelj Nikola Karaklajić dva puta pušta "Džamping Džek Fleš", stvar Stounsa, rekavši da sami razlučimo da li smo prvo čuli Siluete pa Stounse ili obrnuto. Podatak koji nam dovoljno govori na kakvom su nivou bili tadašnji sastavi (od kojih je samo u Beogradu bilo više stotina) jer stvari su skidane besprekorno tako da se i repertoar Silueta zasnivao na skinutim stvarima. U pisanje sopstvenih stvari (izuzev prepeva), nisu se upuštali iz nekog razloga.
Godine 1977. na stvar nemackog sastava Night train pod nazivom 'Hallo Bimmelbahn' Miscevic pise prepev koji naslovljava sa 'Ponocni voz' i pravi jugoslovenski hit. Naredne, dakle 1978. disko grupa Boney M stvar Hallo Bimmelbahn/Ponocni voz prekomponuje u Gotta Go Home koja postaje svetski mega hit.
Širom Juge Siluete obaraju sve rekorde vezane za posetu na koncertima. Kada su svi navlačili odela i bili podšišani na takozvanu "tarzanku", Siluete su iskakale iz tog propisima uređenog izgleda, počev od šarenolike garderobe (u susret hipi pokretu), pa sve do dugih kosa. U šezdesetim se pevalo: "To već zna svako dete, najbolje su Siluete", a u sedamdesetim: "Kada su bile Siluete, Dugmići su bili malo dete."
Jedan ugledni beogradski novinar je bio kategoričan: "Potpisujem da ono što su na sceni radili Zoran Miščević i Siluete, Stounsi nikada neće!" I bi mi drago kad sam to čuo. Moja malenkost je, usput, uvek podupirala jednu takvu tvrdnju jer, svi se slažu, Miščević nije imao od koga učiti i naučiti scenski rok nastup: početkom šezdesetih TV prijemnika nije bilo!
Istina je jedna, verovati u rokenrol i kapirati ga kao način življenja! Moto prihvaćen u šezdesetim, živi i dan-danas. Mnogima je danas teško i zamisliti da je Jugoslavija bila deo sveta jer svi svetski kulturni tokovi, bez obzira da li se radilo o rokenrolu, slikarstvu, avangardnoj umetnosti i književnosti bili su prisutni i bila je to jedna kulturna utakmica između republika u SFRJ, u prihvatanju i kreiranju pravih vrednosti, a danas, eh danas...
Zoran Miščević i Siluete su svoj poslednju koncert u Šapcu održali 1988. ili 1989. ne sećam se tačno, ispred Doma omladine: trebalo je to da bude uvod u mnogo sadržajniju saradnju.
A teoriju po kojoj metuzalem-sastave treba ostaviti prošlosti ne opstaje, nema uporišta, jer su je lansirali frustrirani likovi, oni koji roku ništa posebno nisu dali ili im je zasmetalo to što nikada neće na svoje koncerte privući (kao metuzalemi) hiljade i hiljade zaljubljenika (onoliko vrediš koliko znaš da stvaraš). Bez obzira na to što je na državnom nivou izostalo "Hal of fejm" isntitucija, i srcima iskrenih, roku posvećenih imena poput MIščevića, Čuture i nekolicine, poodavno zauzimaju svoja mesta.
Siluete nakon svirke u "Domu sindikata" odlaze na Jadran, i tamo nastupaju po letovalištima. Po povratku u Beograd, Simjanović prelazi u Elipse, a Miščević, Plesničar, Gluščević i Mihailović formiraju sastav Lutalice (pobednici Gitarijade 1964. g. na Sajmištu).
Od 1964. godine Miščević je ponovo u Siluetama, u nama najpoznatijem sastavu: Ljuba Đorđević, Dejan Dunjić, Kraka Petrović i Boban Todorović.
Svirali su svuda po gradu, Dom kulture Vuk Karadžić, Taš kafe, Euridika, Dansing sala Doma omladine, Gradski podrum... Potom se grupa cepa na dva dela. Sovilj formira svoje Siluete, a na drugoj strani je ostao Miščević sa svojim. Doslovno su svojim nastupima šokirali ondašnju javnost, novine beleže da takvih nastupa nikada nije bilo na našim prostorima. Ustanovljavaju sasvim nove standarde kada su u pitanju scenski nastupi jednog rok sastava.
Potkraj šezdesetih u, tada najpopularnijoj emisiji "Veče uz radio", voditelj Nikola Karaklajić dva puta pušta "Džamping Džek Fleš", stvar Stounsa, rekavši da sami razlučimo da li smo prvo čuli Siluete pa Stounse ili obrnuto. Podatak koji nam dovoljno govori na kakvom su nivou bili tadašnji sastavi (od kojih je samo u Beogradu bilo više stotina) jer stvari su skidane besprekorno tako da se i repertoar Silueta zasnivao na skinutim stvarima. U pisanje sopstvenih stvari (izuzev prepeva), nisu se upuštali iz nekog razloga.
Godine 1977. na stvar nemackog sastava Night train pod nazivom 'Hallo Bimmelbahn' Miscevic pise prepev koji naslovljava sa 'Ponocni voz' i pravi jugoslovenski hit. Naredne, dakle 1978. disko grupa Boney M stvar Hallo Bimmelbahn/Ponocni voz prekomponuje u Gotta Go Home koja postaje svetski mega hit.
Širom Juge Siluete obaraju sve rekorde vezane za posetu na koncertima. Kada su svi navlačili odela i bili podšišani na takozvanu "tarzanku", Siluete su iskakale iz tog propisima uređenog izgleda, počev od šarenolike garderobe (u susret hipi pokretu), pa sve do dugih kosa. U šezdesetim se pevalo: "To već zna svako dete, najbolje su Siluete", a u sedamdesetim: "Kada su bile Siluete, Dugmići su bili malo dete."
Jedan ugledni beogradski novinar je bio kategoričan: "Potpisujem da ono što su na sceni radili Zoran Miščević i Siluete, Stounsi nikada neće!" I bi mi drago kad sam to čuo. Moja malenkost je, usput, uvek podupirala jednu takvu tvrdnju jer, svi se slažu, Miščević nije imao od koga učiti i naučiti scenski rok nastup: početkom šezdesetih TV prijemnika nije bilo!
Istina je jedna, verovati u rokenrol i kapirati ga kao način življenja! Moto prihvaćen u šezdesetim, živi i dan-danas. Mnogima je danas teško i zamisliti da je Jugoslavija bila deo sveta jer svi svetski kulturni tokovi, bez obzira da li se radilo o rokenrolu, slikarstvu, avangardnoj umetnosti i književnosti bili su prisutni i bila je to jedna kulturna utakmica između republika u SFRJ, u prihvatanju i kreiranju pravih vrednosti, a danas, eh danas...
Zoran Miščević i Siluete su svoj poslednju koncert u Šapcu održali 1988. ili 1989. ne sećam se tačno, ispred Doma omladine: trebalo je to da bude uvod u mnogo sadržajniju saradnju.
A teoriju po kojoj metuzalem-sastave treba ostaviti prošlosti ne opstaje, nema uporišta, jer su je lansirali frustrirani likovi, oni koji roku ništa posebno nisu dali ili im je zasmetalo to što nikada neće na svoje koncerte privući (kao metuzalemi) hiljade i hiljade zaljubljenika (onoliko vrediš koliko znaš da stvaraš). Bez obzira na to što je na državnom nivou izostalo "Hal of fejm" isntitucija, i srcima iskrenih, roku posvećenih imena poput MIščevića, Čuture i nekolicine, poodavno zauzimaju svoja mesta.
Tekst je objavljen 2. aprila 2009. g.
u ŠABAČKOM GLASNIKU
Пријавите се на:
Постови (Atom)