петак, 03. април 2015.

Sećanje na Zorana Miščevića (1995 - 2015)

POSVEĆENO   ZORANU  MIŠČEVIĆU
(04.04 1995. – 04.04.2015)

Kako krenuti, napisati odgovarajuće prisećanje na Zorana Miščevića, trema i dilema, odustati, smišljao sam i prevagnulo je ono, ne verujem da će se njegovi Beograđani setiti da je 04. aprila dvadesetogdišnjica od njegove smrti (i sedamdeset godina od rođenja), te tako ovaj ne bi smeo nikako izostati. Nisu se setili ni petnaestogodišnjice (opravdana sumnja se, evo, javlja i na dvadesetogodišnjicu ), niti jednom rečenicom se nisu osvrnuli na najsjajniju i nikada ugaslu zvezdu iz jugoslovenskog rok sazveždja! Ono, ne mari, zato smo tu mi koji nikada nećemo zaboraviti njega i njegove Siluete! Doduše, ne sedimo u Skupštini grada, ne donosimo odluke od značaja i manje važne, pa ni one vezane za nazive ulica, mada to vređa jer po manje važnima imenovaše pojedine, a takva jedna vezana za Miščevića je izostala.
Who knows, preminuo je u vreme Slobine vladavine, i, to mu, sasvim uzimaju za zlo. Uvoznici i lobisti anarhije, tiranije i kvazikulture te klirik orijentisani usko , i dalje likuju, rokenrol scenu pokušavaju ugasiti pošto-poto , jer , bunt se mora kontrolisati , marginalizovati barem, i plaše se tog, a tek stasale klince rokenrol kao kreativni impuls gotovo da  i ne zanima. Rokenrol se tako , posmatra kao praistorija , vreme komunizma što je jednako smišljenom zaboravu.Tako da novi nju primitivz pevači i zevačice preferiraju golotinju koja dominira kliropolit utemeljenim uredjivačkim kolegijumima. Ne znaju takvi da je Zoran Miščević beskompromisno i do poslednjeg daha , prkoseći nepisanim zakonima , ostao na stejdžu sve do svoje smrti (04. april 1995. godine). Lider, predvodonik svega avangardnog, kako u rokenrolu tako i oko njega se nije predavao. Naprotiv, istrajavao je , i ko zna dokle bi tako da ga smrt nije prekinula. Poslednji u karijeri nastup sa njegovim Siluetama u Paraćinu svakako je pokazao svu njegovu vitalnost, snagu i povrh svega ljubav vezanu za rokenrol! Miščević se nije prilagođavao ovom ili onom muzičkom pravcu, startom šezdesetih je krenuo u životnu rokenrol avanturu i ostao dosledan , menjali su se ostali članovi grupe, ali , ne i on , on bez kog bi stranice Yu rock enciklopedije bile mnogo, mnogo siromašnije . Danas, kada se osvrnemo i pogledamo koliko je on bitan za eks Yu scenu , te da je gotovo u potpunosti zaboravljen, neoprostivo je ! Izbeći ću i razna poredjenja , te on je u ravni sa ovim ili onim svetskim , čovek je bio ispred svog vremena i slična jer , istina je samo jedna i glasi: Otvorio je (ne samo odškrinuo) vrata percepcije svima koji su verovali u rokenrol i kao takav ostaje neponovljiv!
Otišao je u legendu koja će živeti sa nama koji su se divili Siluetama, barem toliko dugo ! U nedavno objavljenoj knjizi o grupi Bijelo dugme, autor naglašava koliko je bio iznenađen činjenicom da su Siluete ( na Stadionu JNA 1977. godine ) gromoglasno i ovacijama dočekane i pozdravljene ! I ponoviću : "Kad su bile Siluete, Dugmići su bili malo dete"!
Nedavno sam putem telefonai porazgovarao sa najstarijim eks-Yu rokenrolerom Brankom Marušićem Čuturom (eks Duo Kosovac, 3+1, Alasi , Džentlmeni , Dah...), i čovek o Miščeviću jednostavno kaže: "Bio je čudo za mene , čoveka iz iste, rokenrol branše , čudo i za vas koji ste slušali i poštovali Siluete , a tek za one koji nisu toliko preferirali tu muziku!"
Marušić je i napisao nekoliko prepeva za Siluete(Živim sam, Noć za ljubav, Keti, Dosadan dan...), ali se odlično seća i tužnog 04. aprila te 1994. godine kada je sahranjen, a što ću i citirati: "Zoran mi je bio veoma blizak , generacijski , ali još više po tome jer je pevao moje tekstove a i ja sam pevao na nj. pločama i svirao gitaru. Sa strane postavljeno ozvučenje, 500 možda 1000 wati. Prvo govori Kašanin, dobro, bilo šta da kaže, uklapa se, predsednik skupštine grada je , u redu. Potom tekst-telegram Dejana Dunjića (eks Siluete sa mestom prebivališta u Londonu), i mislim da Bob Dilan , koga smatram za pisca, ili Dženis Džoplin u svojim songovima ne bi mogli tako da pogode sadržaj. To je bilo tako napisano, strašno napisano. I pomislih da je tu kraj, ali kad počeše , razbiše , razvodniše , pa jedan pa drugi , meni je došlo da , nisam mogao da verujem koliko ljudi nemaju mere , nemaju ničega! Odjednom , u sred svega toga , iz onih 1.000 vati, grunuše iz sve snage Stounsi (Tell Me). Moji su tu sahranjeni, prababa, baba, otac , majka i to je jedna vrsta emocije, a mislio sam i jedina. Sada najednom – igranka! Onda shvatim: da, tako se sahranjuje roker. I pomislim: vidi ga, uradio je to pre mene. Okrenem se da vidim gde su ti mlađi, da vide sve to. Međutim, nema ih ! Mislim na one, Bora, Bajaga, ta generacija, ako je to rokenrol! Ne, nema ih! Onda onako gnevan, sve što mi se desilo, ponovo mi se desilo u tom jednom satu tamo, napišem dan kasnije:
Ej, rokeri mladi
Ne videh vas puno na zadnjoj paradi
Kad se cepa deo roka
I zauvek hladi.
Čak su i Stounsi došli do nj. groba
Možda vas je sprečila ta još jedan proba
A morali ste doći u taj zadnji čas
On je bio ime za sve nas... I vas!
Nisam mogao da izdržim, ali nemoj da neko briše to što je on uradio! Nemoj da dira, ako si pošten prema sebi i prema rokenrolu, prema njemu i ne moraš: onda ne možeš da kažeš da je bio prvi u nekim stvarima, ali i da je bio najveći u nekim stvarima.
On je odradio posao za sve. Mogu da pišu, mogu da pričaju, ali ne mogu to da ponište niti da promene?! (iz knjige Fatalni ringišpil cenjenog Aleksandra Saše Žikića). Na stari, gotovo izraubovani singl sa naslovnom Ponoćni voz iz 1977. godine sam potpuno zaboravio, tek , odložih Žikićev Fatalni ringišpil, podigoh lift i poravnah iglu sa startom iste, još jedanputa Siluete! Boney M su istu stvar naslovile sa Gotta Go Home (januar 1979. godine ) i napravile svetski hit!

U Šapcu, 15. marta 2015. godine
Autor teksta: Živko Ivković

Нема коментара: