Raymond Ruic (FACEBOOK)
Sredinom sedamdesetih ulazim u studio Jugotona. Tonmajstor Franjo Berner mi predstavlja novog asistenta u studiju. Ante Terzić je otišao u penziju i Branko je dobio posao. Upoznajemo se. Kaže mi volio je moj sastav, “Delfine” (Zg). Prijazan je, mlad i poletan.
Krečemo na posao. Što god treba da napravi, skoči i napravi u tren oka. Očito želi da ostavi dobar utisak.
“Branko, idemo na sljedeči slobodan kanal, snimamo gitaru,” obratim se Branku.
U tren oka, napravljeno. Međutim, kasnije ustanovimo da je Branko aktivirao kanal na kojem smo vec snimili gudači orkestar. Problijedio je. Ni kapi krvi u njemu nema. Ispričava se za pogrešku. Franjo čeka moju reakciju.
“Hajde, Branko, smiri se. Pokušat ću da sredim stvar.”
Zovam Mrvicu, organizatora muzičara za tonska snimanja sa kojim sam radio, inače kontrabasist u Zagrebačkoj filharmoniji. Objašnjavam mu situaciju. Ploča je hitna, ne mogu čekati neki novi termin gdje mi dolaze gudači da bi to ponovili. Trebam ih sutradan.
“Uh, bit će teško, bunit će se. Znaš kakvi su oni profesionalci.”
Sat vremena kasnije zvoni telefon u studiju. Mrvica.
“Nije bilo lako ali ipak su pristali jer jako puno rade sa tobom. Dolaze sutra na ternim. Ne traže nikakvu nadoknadu.”
Objašnjavam u studiju situaciju. Branku se vratila boja lica. Tad sam ga u šali nazvao “Speedy” i koji put mu se tako obračao. Pritom bi se smijali i prisječali našeg prvog zajedničkog snimanja. I, više nije bilo grešaka.
Branko je bio jako draga osoba, radišan i pun znanja. Bili smo dobri prijatelji. Družili smo se i prilikom mog zadnjeg posjeta Zagrebu.
Dragi Branko, nije mi bilo lako kada sam saznao za tvoj prijevremeni odlazak. Pa samo si mjesec dana uživao u penziji pripremajući nove projekte. Neka ti je laka zemljica. Počivaj u miru.
Нема коментара:
Постави коментар