недеља, 5. јул 2015.

Sećanja na novosadsko detinjstvo: ulica Ognjena Price


Autor - Bilja B. (FACEBOOK)

U vrelu julsku nedelju, miris i ukus sećanja na novosadsko detinjstvo....
Sve te Eržike, Katice, Estike, Pište, Mirjane, sa kojima sam rasla, u ulici Ognjena Price broj 23, u dvorištu sa nizom stanova, sa velikim drvetom piskavca u središtu, oko koga se popodne sedelo na niskim šamlicama i pila se kafa.. Pričalo se paralelno madjarski i srpski, svi su svakoga razumeli...u podne smo trčali na ručak, kako se gde stigne, na bosansku pitu tetka Milice, na filovane tikvice baka Štefike, kod mog deke Deža, koji nam je na prepečen hleb stavljao srž iz goveđih šupljih kostiju, kupovanih kod njegovog mesara na obližnjoj Futoškoj pijaci...Lubenica posle ručka, ohladjena u zajedničkoj dvorišnoj česmi , deljena na ravne časti dečurliji iz dvorišta...Obavezna popodnevna dremka u zasenjenoj sobi spuštenih roletni, kroz koju prigušeno dopiru zvuci pijačara koji se razilaze... Pa, onda, šetnja na kornet kod Sitija, senovita porta Nikolajevske crkve, prastara kaldrma gospodske Dunavske ulice...
Bake i deke odavno nema, mi imamo mnogo godina, ulica Ognjena Price više ne postoji...jedna njena strana je sravnjena sa zemljom, pijaca se sad vidi , a na mestu dvorišta mog detnjstva su sagradjene zgrade, kockaste betonske gradjevine, sa čijih terasa vire ti isti stanari, izgubljeno posmatrajući kolone automobila pod svojim prozorima...ipak, negde sve to živi, u nekom paralelnom svetu, u našim glavama...
Zemaljski dani teku...

Нема коментара:

Постави коментар