среда, 17. јун 2015.

14. IN WIRES BLUES ROCK FESTIVAL

                                                       UŽICE
                                    GRADSKI KULTURNI CENTAR
                                               12/13 JUNI 2015.
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković

Internacionalni bluzrok festival In Wires u Užicu, 14. kontinualni je potvrdio svoj primat barem kada je severozapadni deo, kakve-takve, ali ove lijepe naše!
Iskreno se nadam da grad jednu ovakvu, izuzetno osmišljenu, sadržajno zbilja prihvatljivu (barem za muzički obrazovaniji deo Užičana, ali i svih onih koji pristižu iz okruženja) urbanom muzikom dimenzioniranu manifestaciju neće odbaciti kao svjevremeno prefiks asocijaciju u nazivu grada. Naravno, ne istaći Šmita i Šomiboja kao idejne tvorce, pokretače i realizatore svih dosadašnjih, značilo bi (u prevodu) izostaviti esencijalno iz priče jer , bez njih dvojice Užice ne bi ( nakon petokrake ) zasijalo novim , u ovom slučaju rokenrol i buk sjajem . Tako je bilo i na ovogodišnjem, koncerti, promocije knjiga te Skibby časovi gitare. Po programu , prve večeri smo imali predstavljanje knjige Isceliteljska moć bluza , novosadskog autora Tibora Nadja ( radi se o ozbiljnoj studiji ) već proverenog bluz zaljubljenika ( koga pamtim od pre petnaestak godina – svirao je u šabačkom Domu omladine ) a više nego li solidna posećenost iste budi nadu u povratak knjige kao osnovnog (ali zaboravljenog) obrazovnog štiva (bez obzira na oblast)!
Iste večeri smo uživali u koncertima The Doors Tribute Banda iz Vrbasa i valjevske hardrock grupe InVAzija . Obrnut redosled sastava koji su svirali te večeri je i moja jedina zamerka organizatoru jer , ne može neiskusna tribjut grupa zavredeti ulogu hedlajnera, na uštrb rspoloženja pristunih , ipak je Invazija mnogoiskusan i prepoznatljiv autorski sastav te je , nakon Valjevaca mogao nastupiti samo bolji , ali ne i lošiji ( u ovom slučaju ) sastav , koji je na izvestan način samo prizmeljio prisutne , umesto da ih digne a što se  postiglo za vreme svirke valjevskih hard rokera. Tako da , ako zanemarimo ovu primedbu, sve ostalo je štimalo , što bi rekli . Invazija je svojim , hard autorskim opusom, prema očekivanju već, pružila ozbiljnu i čvrstu svirku, ostavila dojam koji zavredjuje poštovanje , a ubedjen sam da će i u buduće pružati svoj maksimum. Čuli smo prepoznatljive( Ne dam , Ne brini, Samo tebe volim , Opravdano odsutan , Večeras …) . Ubedljivo najbolji autorski sastav severozapadne Srbije ne može podbaciti i to je potvrdjeno ovim , užičkim nastupom ! To što ih ne miriše aktuelna vlast u nj. gradu( neće ljudi da se sližu sa njima  to je u redu ) samo zavredjuje još veće poštovanje njihovih fanova jer , rokernol nikada nije pristao uz vlast ( izuzev kod nas ustanovljenih režimskih sastava ). Završne večeri ovog , sve značajnijeg urbanog ( moram to da naglasim ) muzičkog festivala , imali smo jedinstvenu priliku ( koja se ne propušta ) prisustvovati promociji jednog zbilja zanimljivog naslova i odslušati dva koncerta.
Za razliku od Ministarstva kulture, Užičani znaju "kude je taj Niš", te su tako u goste pozvali Ivana Blagojevića autora naslova Hod po džezu i grupu Jam Station takodje iz grada na Nišavi. Odslušao sam , naravno , i njihov nastup , zaključivši da su kao retrospektivci daleko ubedljiviji od neiskusnih Vrbašana, sa predhodne večeri . Stan Skibby Jimi Hendrix Tribute Band iz Chicaga  je nastupom za samo pamćenje , potvrdio već stečeni zavidan renome . Sa takvom preciznošću, fingers prefinjenošću i lakoćom Skibby je ( u dvostrukoj glavnoj ulozi , gitarist & vokal ) otprašio poznate nam Hey Joe , Purple Haze , Woodoo Chile i ostale iz Džimijevog opusa , te ovacije nisu izostale jer , ne može se ostati ravnodušan nakon odsviranih tih , jedan ili dva bisa nisu izostala, više ne znam , bio sam fasciniran jednostavno rečeno . In Wires Bluesrock Festival tako nastavlja sa već ustanovljenom praksom predstavljanja velikih i značajnih imena iz sveta rocka i bluesa, a što organizatorima u drugim gradovima ne polazi za rukom ( iz razloga ugradjivanja koje je moguće samo kada su u pitanju ovdašnji , režimski sastavi) . Gradski kulturni centar Užice ( čitaj Šomiboj, Šmit a od nedavno i Džoš ) nema tu praksu niti mogućnost ugradjivanja pojedinaca iz honorara izdvojenih za stejdž aktere, ovde je moguće jedino pokrivanje troškova ( a dogadjalo se ) iz sopstvenog džepa ). Tako da nije , uopšte nije preterano , na kraju , ponovo pohvaliti ( kada to već drugi neće i ne shvataju )  organizacioni odbor ovog , sve značajnijeg i prepoznatljivijeg simbola grada na Djetinji ( Altomanovićevog i Titovog ) , Zorana Mitrića Šmita , Miloša Milojevića Šomiboja i Aleksandra Jokanovića Džoša !Većina gradova u ovakvoj Lijepoj našoj ( po njihovoj već meri ) se ne može pohvaliti iskrenim i od srca kulturnim pregaocima te zaljubljenicima u rock i bluz, Užice evo , može a inima (ukoliko drže do gore navedenih ) preostaje da nešto i nauče od njih, ukoliko ih već nisu upile i postrojile , znate već ko!


U Užicu, 14.06.2015. godine

Нема коментара:

Постави коментар