понедељак, 01. септембар 2008.

Prva dama srpskog džeza

"MISTER Paganini", kultna kompozicija za ženski vokal, jedna je od najsloženijih u istoriji izvođenja džez muzike. Bez greške, krajem šezdesetih godina, to je mogla da otpeva Ela Ficdžerald. U isto vreme, u zemlji siromašnoj, još uvek ranjivoj od ratova i stradanja, pevala je sa istom preciznošću i istom snagom prva dama jugoslovenskog džeza. Zove se Nada Knežević. Danas ima 67 godina. Prethodnih 12 odlučila je da ćuti i da ne peva. Za "Novosti" govori posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala "Nišvil", koji je pokrenuo inicijativu da ova sjajna umetnica, čije se ime može pronaći u svim muzičkim enciklopedijama bez izuzetaka, dobije nacionalnu penziju istaknutog umetnika, jer ovo poslednje nije potrebno da se dokazuje. A sve to, dok u redu ispred komisije za dodelu strpljivo stoje na stotine muzičara, koji se grčevito trude da nakite svoje biografije kakvom plaketom, članskom kartom biblioteke u neznanoj mesnoj zajednici davno ugašenoj po padu komunizma...
- Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk-muzici, zovem se Nada Knežević - kaže jetko ova dama, koja se i dok razgovaramo ne odvaja od lepeze i šešira, stranih živahnim "štiklicama" na aktuelnoj estradi. - Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke, a to je u moje-naše vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio-difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na "dobrom glasu".
"Ciganska noć" (1958), "Fatima" (1959), koncerti u američkim džez klubovima u Zapadnoj Nemačkoj, "skok" preko Berlinskog zida do Sovjetskog Saveza cele tri i po godine, aplauzi dugi, biseva neizbroj... Čuveni magazin "Daun bit" ne štedi pohvalne kritike upućene njenom jakom glasu i upečatljivoj interpretaciji. Nada Knežević odlazi u Skandinaviju i stvara evropsku karijeru, nakratko zatihnulu zbog očeve bolesti. A potom, sjajan nastup u "Albert Fišer Holu", međunarodni džez festivali u Minhenu, Atini, Istanbulu, čak pet nastupa na "Nenj Por Jazz" festivalu, i sa zagrebačkim "Big bendom", jednom deleći koncert sa najpoznatijim džez pijanistom Čikom Koreom, koji joj nudi da pođe sa njim i bude njegov stalni vokal.
Lista nagrada i priznanja duga je za ova tekst. Uvrštena je u "džez reprezentaciju SFRJ" pored Bore Rokovića, Boška Petrovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića, Ratka Divjaka. Nezaboravna dva koncerta u dvorani "Lisinski" i ljubljanskom bioskopu "Union" 1977. godine trajno su sačuvani na "Jugotonovom" tonskom zapisu "4 lica džeza". Srećom. Svedočanstvo o njenom pevanju poprima odlike usmenog predanja.Živi u pričama, "sa kolena na koleno".
- Dok se preko kolena nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna, a na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha - kaže za "Novosti" Nada Knežević. - Publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku poslednji put sam pevala 1995. godine na koncertu "Nada Beogradu", koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se u prošlu sredu popela na binu letnje pozornice u Tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja, da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević...


Нема коментара: