четвртак, 20. јул 2017.

IN MEMORIAM - Андрија Чокић (20.2.1949 – 12.6.2017)


Bio si „Dobrica“ za primer, a „Smeško Belić“ i zimi i leti i svojim čudesnim osmehomdavao si nam dodatnu energiju, da smo bili još brži, jači i izdržljiviji, a da to nije znao naš trener, ali doduše ni mi. Bila je to naša, samo naša, godinama stvarana, pobednička hemija.
Dres sa brojem 6 bio je tvoj oduvek i zauvek. Besprekorno si izvodio penale, najbolje od svih nas! A sa ona tvoja dva antologijska gola u osmini finala u Skoplju protiv Vardara, „trasirao“ si kao pravi građevinac naš put preko Kragujevca do Zagreba, do našeg velikog finala omladinskog kupa Jugoslavije 1967. godine...
Teško nam je što više nisi sa nama, ali u našim srcima i mislima ostaćeš zauvek. Nekati duša počiva u miru, Kragujevačka Fudbalska Legendo.



Zlatna generacija omladinaca Radničkog iz
sezone 1966/67.
Toša, Ranđel, Crnko, Mata, Kolja, Vasko, Joksa,
Munjoz, Zerda, Dule, Miša, Joka, Beli, Nine,
Miško, Cale i Gale

понедељак, 17. јул 2017.

miroslav mika antić 1965 - IVAN

Pesma posvećena šabačkom pesniku IVANU GLIŠIĆU

Vojska, Zvezda ili karijera?!


UVEK RADITI SVOJ POSAO (1967)


1967
buđenje pacova
žika pavlović
VRATARNICA kod Zaječara

IN MEMORIAM: BRANKO PODBREŽNIČKI (1952-2017)


Raymond Ruic (FACEBOOK)


Sredinom sedamdesetih ulazim u studio Jugotona. Tonmajstor Franjo Berner mi predstavlja novog asistenta u studiju. Ante Terzić je otišao u penziju i Branko je dobio posao. Upoznajemo se. Kaže mi volio je moj sastav, “Delfine” (Zg). Prijazan je, mlad i poletan.
Krečemo na posao. Što god treba da napravi, skoči i napravi u tren oka. Očito želi da ostavi dobar utisak.
“Branko, idemo na sljedeči slobodan kanal, snimamo gitaru,” obratim se Branku.
U tren oka, napravljeno. Međutim, kasnije ustanovimo da je Branko aktivirao kanal na kojem smo vec snimili gudači orkestar. Problijedio je. Ni kapi krvi u njemu nema. Ispričava se za pogrešku. Franjo čeka moju reakciju.
“Hajde, Branko, smiri se. Pokušat ću da sredim stvar.”
Zovam Mrvicu, organizatora muzičara za tonska snimanja sa kojim sam radio, inače kontrabasist u Zagrebačkoj filharmoniji. Objašnjavam mu situaciju. Ploča je hitna, ne mogu čekati neki novi termin gdje mi dolaze gudači da bi to ponovili. Trebam ih sutradan.
“Uh, bit će teško, bunit će se. Znaš kakvi su oni profesionalci.”
Sat vremena kasnije zvoni telefon u studiju. Mrvica.
“Nije bilo lako ali ipak su pristali jer jako puno rade sa tobom. Dolaze sutra na ternim. Ne traže nikakvu nadoknadu.”
Objašnjavam u studiju situaciju. Branku se vratila boja lica. Tad sam ga u šali nazvao “Speedy” i koji put mu se tako obračao. Pritom bi se smijali i prisječali našeg prvog zajedničkog snimanja. I, više nije bilo grešaka.
Branko je bio jako draga osoba, radišan i pun znanja. Bili smo dobri prijatelji. Družili smo se i prilikom mog zadnjeg posjeta Zagrebu.
Dragi Branko, nije mi bilo lako kada sam saznao za tvoj prijevremeni odlazak. Pa samo si mjesec dana uživao u penziji pripremajući nove projekte. Neka ti je laka zemljica. Počivaj u miru.